Kad sudnji čas pred imenom dugovečne Borike Bore Knežević njeno neupitno zvanje „živa legenda“ skrati za prvu reč, užičkim naseljem Carina potećiće priča: „Da je mogla više – i to bi pružila“. Govoriće zahvalni ljudi da im je čast što su je znali i imali.
Živeće sećanje na Boru, jer dugo je ona, navođena velikom dušom i ljubavlju, po komšiluku išla stazom materinskog milosrđa.
Možda se nego od brojnih, zahvalan što ga je volela i nesebično darivala, zainati pa pođe od kuće da premeri tragove njenog dobročinstva i zavede ih u užičke hronike, na strane koje pripadaju tihim podvižnicima. Danas da krene – Bora mu ne može pomoći. I da je mlađa, da je zdravlje i pamćenje bolje služe, teško bi se setila koliko je dece usrećila. Bilo dok su ih ljuljali u kolevci, bilo kasnije kad su naveliko izašli iz pelena, od detinjstva odmakli, postali odrasli ljudi.
Radovala je se Bora, danas jedna od najstarijih Užičanki, njihovim rođendanima, školskim uspesima, fakultetskim diplomama, svadbama. Svakim lepim povodom dolazila im je da čestita i donese poklon, skroman, ali od srca. Neki od njih još su deca. Neki više nisu među živima.
Ma, nepismena žena decenijama unazad nije ni činila deci da bi je iko pamtio i veličao njeno delo. Samo ih istinski volela, kao svojih sedmoro unuka i četvoro praunukua. Voli ih i danas, ali bolest čini svoje, pa više ne može da priušti. Kuća joj je preko puta Medicinske škole i Gradskog bazena.
Vitalna i bistra, starica je krštenici prkosila do pre tri godine. Od proklete korone je usporila. Glava, ruke, noge ne slušaju kao do tada. Zanoći sama, jutrom joj dođu ćerke da sa njom dočekaju veče.
– Kako je? Bolje ne može ni da bude u ovom dobu. Ako da Bog, 12. maja, na Svetog Vasilija Ostroškog, napuniću 96 – stavila je do znanja da joj se um još opire velikim godinama.
Tretirali su je kao slugu
Rođena je 1927. u domaćinskoj kući Šunjevarića u Zlakusi, kao jedno od petoro dece od svojih roditelja. Sedam godina, dok su joj otac, majka, brat i sestra voljom očevog posla živeli u Bitolju, sa drugim bratom provela je kod tetke u Kalenićima. Tretirali su je kao slugu. Morala je da zaradi krov nad glavom i pun stomak, mada su njeni iz Bitolja slali novac tetki za izdržavanje.
Mlada se udala. Tetka ju je prodovadžisala za Marka, udovca. Sa njim je rodila Milicu i Desanku. O muževljevim ćerkama iz prvog braka, Milki i Oliveri, brinula se kao o svojima. Udovica je ostala još 1971. Dočekala je sedmoro unuka i četvoro praunuka. U njih ubraja i potomke ćerki pokojnog supruga. Nikada ih nije odvajala od pokolenja svoje krvi.
Svakom detetu iz komšiluka poklon za babine
Mnogo je prošlo od kada je Borika prvi put novorođenčetu iz komšiluka isplela poluver, kapicu i čarape. Od tada, sve do pre koju godinu, nije rođeno dete u ovom delu Užica kome sa kompletom pletiva nije otišla na babine. Nemoguće je bilo da se neko dete razboli, a da Bora ne dođe sa poklonom.
– Prema svakom sam se odnosila kao da je moje, od mojih ćerki. I kad su bili grđeni zbog nestašluka, tu sam bila da ih odbranim. Sve bih ja i danas kao nekad, plela i darivala, samo kad bi godine dopustile – pričala je baka Bora.
Radni vek je provela u „Prvom partizanu“ kao prost radnik. Sa olovkom u ruci znala je tek da se potpiše. Nevešto je širila „ž“, toliko da je prostora za paraf uvek bilo malo.
Dolazili su, dolaze i danas, njeni „unuci“ sa cele Carine da je posete. Pojedinima je i preko 60 godina. Zapamtili su kad su završavali razrede, upisivali fakultete, ženili se, udavali, da je Bora za čestitku uvek donosila čokoladu. A i pričali su im roditelji otkuda im prvi poluver, vunena kapa i čarape. Silnih se lončića i šerpica Bora Knežević nakupovala da deci iz naselja odnese za Mladenčiće.
Puna kesa slatkiša, pa u park
Znala je vremešna Užičanka da kupi po 10 čokolada i sladoleda, džepove natrpa bombonama, pa zasedne na njenu klupicu u parkiću ispred Medicinske škole. Slatkiše je delila deci, znanoj ili neznanoj, svejedno.
„Coko, dođi da ti baba nešto da“ – dozivala ih je.
„Nemoj, Boro, mnogo je ovo slatkiša, škodi zdravlju“, negodovali su neki roditelji.
Bora je otad njihovim čeljadima kupovala lopte.
Za Vaskrs je sama bojila jaja. Dok je ruke nisu izdale spremala je pitu i nosila je na klupicu pred školom. Častila je svoje drugarice i đake. I lubenicu je u parkiću delila sa decom.
Negodovala je devojčica iz susedstva dok je britanska kraljica Elizabeta Druga bila na samrti: „Zašto o njoj pričaju danima, na svakoj televiziji, a niko ne spominje baka Boru kad je tako dobra“. Za nju postoji samo kraljica Bora. Prva, jedina, na tronu dobročinstva.
– Uvek sam imala vune i poneki dinar da obradujem decu. Otkuda – sad se ne sećam, ali imala sam – govorila je stara Užičanka.
Po fabriku slatkiša i pletiva Borika Bora Knežević je za života poklonila deci.
Sve ređe prošeta do voljene klupice na kojoj je do pre ne tako davno redovno drugovala sa prijateljicama, Mimom i Simkom, i tetkicama iz Medicinske škole. Domar Kole joj je omiljen. Jedan od unuka. Pokosi joj, nacepa drva, okreči, desna joj je ruka.
„Volela bih kad ostarim da budem kao baka Bora“, često spomene trgovkinja iz obližnje prodavnice – one u koju je starica doskora svraćala da kupi čokolade.
Izvor/foto: Blic/Vladimir Lojanica
