Rvanje na tepihu, jurnjava po kući, bacanje uvis, golicanje i borba jastucima – ono što odraslima ponekad izgleda kao previše divlja igra, za dete može biti dragoceno iskustvo. Posebno kada je u pitanju igra sa tatom.
„Pazi, povrediće se!“, „Nemoj tako da ga bacaš!“, „Smirite se malo!“ – rečenice su koje se često čuju kada se tata i dete zaigraju.
I dok jedan roditelj zabrinuto posmatra kako dete leti kroz vazduh ili pokušava da obori tatu na pod, dete se smeje iz sveg glasa i traži: „Još jednom!“
Ali iza ovakvih trenutaka krije se mnogo više od obične zabave.
Razvojna psihologija već decenijama proučava značaj fizičke, razigrane interakcije između roditelja i dece, a posebno takozvane rough-and-tumble play – igre koja uključuje rvanje, jurcanje, gurkanje i druge oblike prijateljskog fizičkog nadmetanja.
Istraživanja ukazuju na to da ovakva igra, kada je bezbedna, dobrovoljna i prilagođena detetu, može doprineti njegovom emocionalnom i socijalnom razvoju.
Kada se dete rve sa tatom, ono zapravo uči mnogo više nego što mislimo
Na prvi pogled, gruba igra deluje kao haotična zabava. Međutim, ona detetu pruža priliku da vežba neke od važnih životnih veština.
1. Uči da kontroliše svoje emocije
Tokom fizičke igre dete doživljava uzbuđenje, radost, napetost, ponekad i frustraciju. U jednom trenutku pobeđuje, u sledećem gubi. Nekada uspeva da obori tatu, nekada završava na leđima.
Upravo u takvim situacijama ima priliku da vežba kako da reguliše uzbuđenje, prihvati poraz i nastavi igru bez ljutnje.
Naravno, to se ne dešava automatski. Presudno je kako odrasli vodi igru, prepoznaje detetove reakcije i pomaže mu da se smiri kada uzbuđenje postane preveliko.
2. Uči gde su granice – njegove i tuđe
Jedna od najvažnijih lekcija koje dete može da nauči kroz ovakvu igru jeste razlika između zabave i povređivanja.
Kada tata kaže „Stop, ovo je prejako“, dete uči da prepozna tuđe granice. Kada dete kaže „Dosta!“, a tata odmah prestane, ono dobija jednako važnu poruku: moje granice su važne i drugi treba da ih poštuju.
To je iskustvo koje se kasnije može preneti i na odnose sa vršnjacima.
3. Razvija samopouzdanje i osećaj sposobnosti
Zamislite dete koje pokušava da savlada mnogo snažnijeg protivnika – svog tatu.
Tata mu pruža otpor, ali prilagođava snagu i dopušta mu da ponekad pobedi.
Dete tako dobija priliku da istražuje sopstvene mogućnosti, isprobava nove pokrete i doživljava male uspehe.
Kroz takvu igru može da razvija osećaj kompetentnosti, hrabrost i poverenje u sopstveno telo.
4. Uči da snaga ne znači agresiju
Možda je upravo ovo jedna od najvažnijih lekcija.
Tata je fizički snažniji, ali tu snagu ne koristi da povredi, zastraši ili ponizi dete. Naprotiv, koristi je da stvori prostor za zajedničku zabavu.
Dete tako upoznaje važnu razliku: biti snažan ne znači biti nasilan.
Snaga može da bude povezana sa nežnošću, pažnjom i samokontrolom.
Zašto je uloga oca toliko važna?
Iako se o roditeljstvu često govori prvenstveno kroz odnos majke i deteta, očevi imaju jednako važnu, mada ne uvek istovetnu ulogu u odrastanju.
Njihov značaj ne svodi se na obezbeđivanje materijalne sigurnosti, postavljanje discipline ili povremenu zajedničku igru.
Otac je važna figura privrženosti, podrške i emocionalne sigurnosti.
Detetu je potreban tata koji ga sluša, teši, razume, postavlja granice, pokazuje nežnost i učestvuje u njegovom svakodnevnom životu.
Istraživanja o uključenosti očeva povezuju kvalitetan odnos oca i deteta sa brojnim povoljnim razvojnim ishodima, uključujući emocionalno blagostanje, socijalne veštine i ponašanje.
Važno je, međutim, razumeti da nije samo prisustvo oca ono što pravi razliku, već kvalitet njihovog odnosa.
Detetu ne znači mnogo tata koji je fizički prisutan, ali emocionalno nedostupan. Mnogo više mu znači otac koji pokazuje interesovanje za njegov svet, koji zna čega se plaši, čemu se raduje i šta ga muči.
Otac koji ume da kaže „Ponosan sam na tebe“, ali i „Pogrešio sam, izvini“.
Koji ne očekuje da dete bude neustrašivo, već mu daje sigurnost da istražuje svet sopstvenim tempom.
Tata kao sigurna baza za istraživanje sveta
U razvojnoj psihologiji posebno je značajan pojam sigurne baze – odnosa u kojem dete zna da ima kome da se vrati kada mu je potrebna uteha, podrška ili zaštita.
I očevi i majke mogu biti takva sigurna baza.
Kroz zajedničku igru, istraživanje i savladavanje malih izazova, otac može pomoći detetu da postepeno pomera granice svojih sposobnosti.
To ne znači da dete treba gurati u situacije kojih se plaši ili ga učiti da po svaku cenu bude hrabro.
Naprotiv.
Kada dete zna da će ga tata zaštititi ako nešto pođe naopako, lakše se usuđuje da pokuša nešto novo.
Sigurnost ne nastaje zato što dete nikada ne pada, već zato što zna da neće ostati samo kada padne.
Da li gruba igra podstiče agresivnost?
Ovo je jedno od pitanja koje roditelji najčešće postavljaju.
Iako na prvi pogled može ličiti na tuču, razigrano fizičko nadmetanje razlikuje se od agresije po tome što oba učesnika uživaju, postoji međusobno poverenje i poštuju se granice.
Ipak, naučni nalazi nisu potpuno jednoznačni. Neka istraživanja povezuju kvalitetnu fizičku igru očeva i dece sa boljom samoregulacijom i socijalnim veštinama, dok druga ne pronalaze jasne koristi ili ukazuju na moguće probleme kada je igra previše gruba, dominantna ili loše kontrolisana.
Zato nije dovoljno da se tata i dete samo rvu.
Važno je kako se igraju.
Ako se dete smeje, aktivno učestvuje i želi da nastavi, to su dobri znaci. Ako se povlači, plače, ukoči se ili traži da igra prestane, odrasli mora odmah da reaguje.
Škakljanje koje se nastavlja uprkos detetovom protivljenju, na primer, nije dobra lekcija o bliskosti i granicama.
Cilj nikada nije da odrasli pokaže koliko je jači, već da dete kroz zajedničku igru oseti povezanost, sigurnost i zadovoljstvo.
Treba izbegavati opasne pokrete, naročito bacanje deteta uvis, nagla povlačenja za ruke i pritisak na glavu ili vrat.
A šta je sa mamama?
Iako se gruba fizička igra često povezuje sa očevima, ona nije rezervisana samo za njih.
I majke mogu učestvovati u ovakvim igrama, baš kao što očevi mogu biti nežni, strpljivi i posvećeni svakodnevnoj nezi.
Razlike u stilovima igre koje istraživanja ponekad pronalaze između majki i očeva predstavljaju prosečne obrasce, a ne pravila koja važe za svaku porodicu.
Najvažnije je da dete ima odrasle osobe sa kojima može da razvije siguran, topao i stabilan odnos.
Zato ni odsustvo oca ne znači da će dete nužno biti uskraćeno za zdrav emocionalni razvoj. Ljubav, sigurnost, podršku i podsticaj za istraživanje mogu mu pružiti i drugi posvećeni odrasli.
Deci ne trebaju savršeni očevi, već prisutni očevi
U svakodnevici ispunjenoj poslom, obavezama i umorom, zajednička igra ponekad postaje još jedna stavka na dugačkom spisku onoga što bi roditelji „trebalo“ da rade.
Ali za dete igra nije obaveza.
To je jedan od njegovih najvažnijih načina povezivanja sa ljudima koje voli.
Nekada će to biti rvanje na tepihu, nekada pravljenje kule od kockica, razgovor pred spavanje ili zajednička šetnja.
Detetu nije neophodno da tata svakog dana organizuje posebne aktivnosti, niti da bude neprestano zabavan.
Potrebno mu je da oseti da je važno. Da tata želi da provodi vreme sa njim. Da ga primećuje, razume i prihvata.
A kada ga sledeći put pozove da se rvu na tepihu, možda taj poziv neće značiti samo: „Hajde da se igramo.“
Možda će značiti i: „Tata, hajde da budemo zajedno. Pokaži mi koliko sam jak, ali i koliko sam siguran pored tebe.“
Jer u odrastanju deteta nije važna samo snaga kojom ga otac podiže uvis, već i sigurnost sa kojom ga dočekuje kada se vrati na zemlju.
