Sve ovo zvuči zabrinjavajuće, ali dobra vest je da predijabetes ne mora nužno da preraste u dijabetes.
U mnogim slučajevima moguće ga je preokrenuti relativno jednostavnim promenama životnih navika, a kod nekih ljudi čak i bez gubitka telesne težine, piše Science Focus.
Put ka dijabetesu
Da bismo razumeli po čemu se predijabetes razlikuje od dijabetesa, važno je najpre znati kako bi trebalo da funkcioniše regulacija šećera u krvi.
Kada jedemo, naše telo razlaže ugljene hidrate na šećer koji se naziva glukoza – jedan od glavnih izvora energije. Za prebacivanje glukoze iz krvotoka u ćelije zadužen je insulin, hormon koji proizvodi pankreas. Insulin funkcioniše poput ključa koji otključava ćelije, omogućavajući glukozi da uđe u njih i bude iskorišćena za dobijanje energije.
Insulin se vezuje za receptore na površini ćelije i tako joj omogućava da primi glukozu.
Dijabetes se razvija kada ovaj sistem prestane pravilno da funkcioniše, zbog čega nivo glukoze u krvi postaje previsok. Ako se ne drži pod kontrolom, povišen šećer može izazvati ozbiljne zdravstvene komplikacije, uključujući kardiovaskularne bolesti, moždani udar i probleme koji pogađaju oči, stopala, bubrege i nerve.
Postoji nekoliko vrsta dijabetesa, ali dve najpoznatije su tip 1 i tip 2. Dijabetes tipa 1 je autoimuno oboljenje kod kojeg organizam napada ćelije koje proizvode insulin i nije izazvan faktorima životnog stila.
Dijabetes tipa 2, koji čini više od 90 odsto slučajeva, razvija se kada telo ne proizvodi dovoljno insulina ili prestane pravilno da reaguje na njega – što je problem poznat kao insulinska rezistencija.
Međutim, ove promene ne nastaju preko noći. Pre nego što se kod nekoga razvije dijabetes tipa 2, organizam može početi da ima poteškoće u održavanju normalnog nivoa šećera u krvi, zbog čega nivo glukoze postepeno raste iznad zdravih vrednosti, ali još uvek ne dostiže granicu za dijagnozu dijabetesa. To je predijabetes.
Test krvi jedini je pouzdan način za otkrivanje predijabetesa, jer ovo stanje retko izaziva primetne simptome.
Jedan od najčešćih testova je A1C (ili HbA1c), koji pokazuje prosečan nivo glukoze u krvi tokom prethodna dva do tri meseca. Ne postoji međunarodno usaglašena granica za predijabetes, ali se u SAD rezultati A1C testa od 5,7 do 6,4 odsto smatraju vrednostima koje ukazuju na ovo stanje.
Važno je naglasiti da je predijabetes upozorenje, a ne dijagnoza dijabetesa tipa 2. To što je nivo šećera dostigao ove vrednosti ne znači da je razvoj bolesti neizbežan.
Šta zaista uzrokuje predijabetes?
Zašto se kod nekih ljudi razvija predijabetes, a kod drugih ne? Ne postoji samo jedan uzrok. Rizik zavisi od kombinacije različitih faktora – na neke možemo da utičemo, dok su drugi van naše kontrole.
Među faktorima na koje ne možemo da utičemo su geni. Porodična istorija dijabetesa tipa 2 povećava i lični rizik od predijabetesa. Važne su i godine, kao i etničko poreklo: na primer, osobe afričkog, južnoazijskog ili karipskog porekla imaju veći rizik u odnosu na osobe belog porekla.
Postoje i faktori na koje možemo da utičemo. „Telesna težina je ključni faktor“, kaže Roj Tejlor, profesor medicine i metabolizma u penziji na Univerzitetu Njukasl u Velikoj Britaniji.
Tejlorova pionirska istraživanja sprovedena na osobama sa dijabetesom tipa 2 pokazala su da značajan i dugotrajan gubitak telesne težine može dovesti do remisije bolesti i vraćanja nivoa glukoze u krvi u zdrave granice.
Međutim, njegova istraživanja pokazuju da telesna težina ne utiče na sve ljude na isti način. Kod nekih se predijabetes razvija uprkos indeksu telesne mase (BMI) u zdravom rasponu, dok drugi mogu imati gojaznost, a da ne razviju ovo stanje. Prema Tejlorovim istraživanjima, jedan od razloga možda nije samo količina masnog tkiva koju imamo, već i mesta na kojima naš organizam može da ga skladišti.
Njegov rad ukazuje na to da svako od nas ima genetski određen „lični prag masnoće“ – odnosno granicu do koje telo može bezbedno da skladišti masnoću ispod kože.
Kada se ovaj potkožni prostor za skladištenje masnoće približi svom kapacitetu, višak počinje da se taloži na manje pogodnim mestima. Tako se nakuplja visceralna masnoća oko unutrašnjih organa, kao i ektopična masnoća unutar samih organa.
Dva organa su posebno važna u ovom procesu: jetra i pankreas. Kada se u jetri nakupi previše masnoće, to ometa njenu sposobnost da reguliše količinu glukoze koju otpušta u krvotok.
„Jetra neprestano snabdeva organizam masnoćama koje koristi za energiju, ali ako je u njoj ima previše, proizvodi više nego što je potrebno“, objašnjava Tejlor.
Kada se u jetri nakupi previše masnoće, ona počinje da otpušta više glukoze u krvotok nego što je organizmu potrebno.
Jetra takođe šalje višak masnoće u krvotok, a deo nje može da se nakupi u pankreasu. Previše masnoće u ovom organu može da poremeti rad beta ćelija koje proizvode insulin, zbog čega pankreas teže oslobađa dovoljno insulina za održavanje normalnog nivoa glukoze u krvi.
Povišen nivo glukoze u krvi zatim može doprineti stvaranju dodatnih masnoća, čime se ovaj začarani krug nastavlja.
Važno je da ovaj proces počinje i pre nego što osoba dostigne granicu za dijabetes tipa 2. „Količina masnoće u jetri dostiže maksimum pre nego što se razvije dijabetes tipa 2“, kaže Tejlor.
To pomaže da se objasni zašto indeks telesne mase sam po sebi nije uvek pouzdan pokazatelj rizika. Osoba sa nižim ličnim pragom za skladištenje masnoće može početi da je taloži oko i unutar organa već pri manjoj telesnoj težini, dok neko sa višim pragom može da skladišti znatno više masnoće ispod kože pre nego što dođe do toga.
Osobe kod kojih se ovaj obrazac javlja uprkos zdravom BMI-ju ponekad se opisuju izrazima TOFI – „mršavi spolja, debeli iznutra“ ili „metabolički gojazni, normalne telesne težine“.
Očekivano, ishrana i fizička aktivnost takođe utiču na rizik od predijabetesa – delom tako što utiču na količinu masnoće koju skladištimo, a delom i svojim neposrednim uticajem na regulaciju šećera u krvi.
Loš san i hronični stres takođe su povezani sa ovim stanjem, mada Tejlor smatra da imaju manju ulogu.
Uz toliko faktora koji utiču na rizik i tako malo vidljivih znakova, teško je samo na osnovu nečijeg izgleda, pa čak i toga kako se oseća, proceniti da li ima predijabetes. Jedini način da se to pouzdano utvrdi jeste provera nivoa šećera u krvi. Informacije u nastavku mogu pomoći da steknete predstavu o sopstvenom riziku, ali ako ste zabrinuti, Tejlor preporučuje da od lekara zatražite analizu krvi.
Proverite koliki je vaš rizik
Nekoliko organizacija, uključujući Američko udruženje za dijabetes (ADA) i američke Centre za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), razvilo je kratke upitnike za procenu verovatnoće razvoja predijabetesa ili dijabetesa tipa 2, na osnovu faktora kao što su godine, telesna težina i porodična istorija bolesti.
Najbrži način za proveru je upitnik Američkog udruženja za dijabetes, koji traje 60 sekundi. Uopšteno govoreći, ovi alati ukazuju na veći rizik ako:
- Imate 45 ili više godina.
- Jedan od roditelja, brat, sestra ili dete imaju dijabetes tipa 2.
- Fizički ste aktivni manje od tri puta nedeljno.
- Rečeno vam je da imate povišen krvni pritisak.
- Imate višak kilograma, posebno u predelu stomaka.
- Imali ste gestacijski dijabetes ili ste rodili bebu težu od 4,1 kilograma.
- Poreklom ste iz podsaharske Afrike, Južne Azije, sa Kariba, iz Latinske Amerike ili ste poreklom starosedelaca Amerike.
Ovo nije dijagnoza, ali što se više ovih faktora odnosi na vas, to je važnije da o tome razgovarate sa lekarom, posebno zato što predijabetes veoma retko izaziva sopstvene simptome.
