Na kraju 19. veka varoš kraj Đetinje bila je bez dobrih puteva i pruge, takoreći odsečena od sveta Užice – Dok se Užičani u ovo doba bave obnovljenom magistralom, obilaznicom, pa i auto-putem koji već ulazi u Zlatiborski okrug, niko ne pominje da je s kraja 19. veka varoš kraj Đetinje bila bez dobrih puteva i pruge, takoreći odsečena od sveta. O tome su retki i zapisi, tek poneki podseća. A jedna knjiga, predstavljena krajem maja u Muzeju „Staro selo” u Sirogojnu, donosi novo svedočenje o životu u zabačenoj užičkoj varoši.
Pisao ju je u zrelim godinama učen čovek Milivoje Smiljanić (1877–1959), ugledni arhitekta, rodom iz zlatiborskog kraja. „Sećanja iz detinjstva i rane mladosti” naziv je tih njegovih memoarskih zabeleški. Milivoje, koji potiče iz poznate svešteničke porodice Smiljanić, završio je studije građevine na beogradskoj Velikoj školi pa kao arhitekta radio na objektima, prugama, putevima. Bio je član konzorcijuma za izgradnju zdanja Narodne skupštine, predsednik Saveza inženjerskih komora Jugoslavije, član društva za izgradnju Hrama Svetog Save na Vračaru…
Knjiga Smiljanićevih sećanja, nastala po sveskama memoara sačuvanih zaslugom njegovih potomaka, objavljena je krajem 2022. kao veoma značajno izdanje Muzeja „Staro selo”. U njoj Milivoje piše o svojim dečačkim danima u rodnom selu Ravni i na Zlatiboru, te o školovanju u Užicu, sve do odlaska na studije u Beograd. Živo opisuje ljude, običaje, pejzaže, seoske poslove, sabore, posela, gradnju kuća, navike, guslare, hajdučiju i ostalo kod nas s kraja 19. veka. Rečnikom narodnim, stilom zanimljivim, s puno topline i detalja. Zabeleške tog učenog čoveka, piše u predgovoru urednik izdanja Dragan Cicvarić, viši kustos Muzeja „Staro selo”, vredne su kao svedočanstvo jednog vremena i društvenih prilika, izvor za proučavanje narodnog života, etnografski i antropološki materijal prvog reda.
Odrastao je Milivoje na selu u porodičnoj zadruzi. S peticama završio osnovnu školu, pa ga otac odveo u obližnje Užice i upisao u realku. Tada je dečak prvi put video varoš, a potom tu stanovao u sobici kod babe i dede. Korisni su njegovi opisi života u Užicu devedesetih godina 19. veka.
Piše najpre o kupanju mladih na reci Đetinji „većinom dole kod Krčagova i Ade, ispod varoši, gde baš ne bi trebalo pošto voda prolazeći kroz varoš primi mnogo nečistoće”. A građansko kupalište, slobodno i neograđeno, nalazili se gore ispod Starog grada, s virovima i dubinom. „Sve one brežuljke oko varoši koristili smo naizmenično za izlete i pribiranje biljaka, cvetova, ili prosto radi idenja i igre. S razredom se po jedan dan u maju išlo na izlet do Sevojna. Privlačile su nas razvaline starog užičkog grada, tamo smo češće odlazili i spuštali se dokle se moglo sići nad delom koji je silazio do reke. Posmatrali smo zaostale zidine grada kojih je bilo još prilično očuvanih. Video se način izrade i debljina zidova, a drvo postavljeno kroz zidove bilo je već propalo (ovo sam docnije isto video u zidovima grada na Avali)”, sećao se Smiljanić.
Užice je, kako navodi, tada bilo jako zabačeno mesto i jako patrijarhalno. U to vreme skoro odsečeno od cele Srbije. „Pruge nije bilo i sav se saobraćaj putnički obavljao putem poštanskih kola ili fijakera, a robni promet putem rabadžijskih kola i kiridžijskih konja. Čim neki putnik prispe, još istoga večera cela varoš zna i svi se raspituju”.
„Pred veče izađu žene pred kapije i posedaju na stolice i posmatraju prolaznike. Građani i građanke skoro su se svi međusobno poznavali i u prolazu pozdravljali. Ispod nekoliko kafana bili su stolovi gde je uvek za vreme lepog vremena mogla da se vidi inteligencija raznih profesija van kancelarijskog vremena. Ali van varoši retko se kad mogao kogod videti.”
„Mi đaci smo, kako saobraćaja skoro nije bilo, pred veče bili gospodari ulica. Povrstamo se u redove od pet do osam, katkad i više, prolazimo po nekoliko puta od jednog kraja varoši do drugog. I to čak odonud ispod Terazija, pa do bolnice ispod Sarića Osoja ili preko Lipe do Dovarja.”
U Užicu je i tada subota bila pazarni dan. „Inače van pazarnog dana ne dolaze seljaci niti se što donosi na prodaju. Putevi su bili slabi te se sve za prodaju donosilo na samaru, konju, na ljudskoj grbači i ruci. Volovska kola su zvali araba, a ljude rabadžijama. Volovskim kolima su donošeni i svi espapi (roba) iz Beograda, a tako su odnošene pojedine sirovine za Beograd (koža, luč, katran). Kad je dolazilo vreme da pojedini trgovci idu po robu u Beograd, da bi ih put manje koštao odlazili su po dvojica-trojica zajedno. A pre polaska pripremalo se tako kao kad bi se sad putovalo za Ameriku, sa svim srodnicima pozdravljalo, za put jelo i paketi pripremali… Išlo se većinom preko Valjeva i Obrenovca pa lađom, a manje preko Čačka i Kragujevca. Po povratku je 15 dana trajalo prepričavanje šta se sve videlo na putu, a naročito u Beogradu. Skoro kao ono što je pričao Draško o Mlecima. Videli su čuda od lepote i dobra života u Beogradu, pričali o dočeku, susretljivosti i ugošćenju koje su im ukazali beogradski trgovci”, pisao je o tom vremenu Milivoje Smiljanić.
Izvor: Politika
Foto: Užičanstveno
