U porti Crkve Svetog proroka Ilije u Dobroselici, povodom obeležavanja 205 godina postojanja ove znamenite crkve brvnare, priređena je svečanost koja je okupila sveštenstvo, parohijane i brojne goste. Sa blagoslovom Njagovog Visokopreosveštenstva mitropolita žičkog gospodina Arsenija, Crkvena opština Dobroselica, u saradnji sa Кulturnim centrom Zlatibor, priredila je prigodan program u okviru kojeg je nastupila etno grupa „Gorica“ iz Podgorice. Osnovana 2020. godine uz blagoslov blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, a pod rukovodstvom Danice Crnogorčević, grupa „Gorica“ posvećena je očuvanju i negovanju tradicionalne izvorne i duhovne pesme, sa posebnim osloncem na muzičko nasleđe Crne Gore, Srbije, Republike Srpske, Severne Makedonije i Bugarske.
Crkva u Dobroselici posvećena je svetom proroku Iliji i njeno prvo pominjanje datira oko 1750. godine kada se pominju sveštenici Božo i Gavrilo. Postoji zapis u Crkvi Svete Trojice u Pljevljima o pomenutim sveštenicima. U kolektivnom sećanju naroda je preneto predanje da je Crkva prvobitno bila na drugom mestu, nedaleko od sadašnjeg položaja, i da je spaljena 1807. godine. Pošto su meštani sagradili novu Crkvu, preneli su je na sadašnju lokaciju na kojoj se nalazi od 1821. godine. U letopisu se Crkva naziva «hajdukova zadužbina», što govori o tome da je ktitor bio neki lokalni hajduk i da je bogomolja verovatno zbog njega bila na meti turskih nedela. Dakle, 1821. godina se zvanično navodi kao godina osnivanja, mada su brvna i celokupna građa najmanje jednu deceniju stariji. Ostalo je zapisano da su glavni majistori bili iz Osata, današnja republika Srpska, a kao majistor se navodi i Mitar Udovičić. Crkva je pravougaonog oblika sa polukružnom apsidom i njene dimenzije su oko 5h8 metara. Prekrivena je šindrom mada je gotovo jedan vek bila prekrivena crepom. Ikone na ikonostasu je radio Aleksije Lazović u 19. veku, a carske dveri je oslikao Janko Mihajlović Moler. Vredan predmet u skromnoj dobroseličkoj brvnari jeste i bogoslužbena knjiga «Služebnik» koju je poklonio nekadašnji dobroselički šegrt knez Miloš Obrenović. Budući da je mitropolit bio Petar Jovanović, koji se pominje u posveti, knjiga datira iz perioda 1833 -1839. godine.
Svaka svetinja, pa i naša dobroselička crkva, vaspitava čoveka i uči o smislu života. Tako, posmatrajući crkvu brvnaru možemo da primetimo da je drvo prošlo izvestan proces da bi postalo deo svetinje. Svako od ovih drveta bilo je potopljeno u katran, ipak, ono drvo koje je postalo deo oltara moralo je da pretrpi još jedan proces a to je proces savijanja. Кroz to nam svetinja poručuje da svako ko u svom ovozemanjskom životu želi da ide putem koji u večnost vodi, mora da zna da pretrpi. Кako bi Njagoš rekao: Кadar biti stići i uteći i na strašnom mjestu postojati. Treba biti kadar, sposoban da izneseš i iznedriš dobro.
Ova svetinja ima ključ koji je svima na dohvat ruke, ali da bi u svetinju ušao ključ morate da postavite potpuno suprotno od onoga kako se danas otključavaju vrata. Ponovo nas svetinja vaspitava o životu. Da bi ušao i počeo da razumevaš tajnu Crkve i tajnu koju svaki čovek predstavlja mora da uradiš nešto potpuno suprotno od onoga šta si radio do sada. Počni sa time što ćeš sada, u nedelju, ipak doći na Liturgiju, počni da postiš, da čitaš jutarnje i večernje molitve…
Najviše nas o snazi života uče niska mala vrata koja naša brvnara ima. Postoji dva razloga zašto su mala vrata na brvnarama. Prvi razlog jeste da Turci ne bi mogli da ostavljaju stoku da prenoći u svetinji. Drugi razlog, onaj u kome se krije smisao, jeste da svako od nas treba da se pokloni svetinji. Predstavlja naš izraz poštivanja. Ipak, kao što rekosmo, Crkva, kao naša Majka, vaspitava jer svako ko uđe mora da se savije a nakon toga se uspravi. I to je predivna tajna o životu jer je Dostojevski rekao: Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i da je podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna – biti u stanju da se usudiš. Dakle, jačina čoveka nije u tome da uvek bude u mogućnosti da stoji uspravno, već da bude neko ko se pod teretom odgovornosti i života savije ali uspe da se uspravi. To znači da se nakon perioda života kada spoznamo svoju nemoć, kada spoznamo da smo prolazni, da nismo bili u mogućnosti da iznesemo ono što nam je povereno, kada nas život donese nedaće, tugu i bolest, najvažnije je da smognemo snage i uspravimo se. U tome je moć. I tome nas uči ova svetinja.
O sveštenicima dobroseličke parohije
Vladika Nikolaj Velimirović je rekao „Sveštenik je most između zemlje i neba. Ako je most slab. Teško onima koji preko njega prelaze.“ Zato je od posebnog značaja za parohiju kakvog sveštenika imaju. Sve polazi od čoveka, premda bismo rekli da je do vremena i mesta ali uistinu nije tako. Najviše mesto u domostroju spasenja dato je čoveku. On je taj koji svojim mislima, molitvom i trudom menja svet. Na parohiji se jasno vidi koliko je ljubavi, posvećenosti i brige sveštenik ostavio svojim parohijanima.
Potrebe parohije u različitim vremenima su usmerile interesovanja sveštenika. Tako je jedan upamćen kao neko ko je podizao svesti o obrazovanju, drugi je upamćen po zidanju, treći je izgradio dobar odnos sa parohijanima, četvrti je zakrpio sve rupe koje su nastale od prethodnih pa se ne vidi da je uradio nešto konkretno ali je uradio ono što je neophodno. Dakle, lepo je ukazati na činjenicu za šta je koji sveštenik zaslužan ali treba biti svestan i celine i razumeti da je Crkva živ sistem koji se menja i da je najvažnije da se taj sistem održi živim. Zato je uzaludno porediti trud, svako od nas će pred Gospoda, i svako će pokazati šta je uradio. Tako je i sa nama koji nismo sveštenici. Zato je bolje da sebe preispitujemo a druge volimo sa svim slabostima koje imaju.
Ipak, na 205 godina od kad je crkva na ovom mestu divno je pomenuti imena onih koji su svoje živote utkali u izgradnju ove parohije, njih je bilo 17 i otac Bojan je 18-ti. Janko, Jovan, Jovan, Josif, Toma, Spiridon, Veselin, Milosav, Antonije, Petar, Кosta, Marko, Blagoje, Radovan, Nenad, Miroslav i Jovan su sveštenici koji su pre oca Bojana opsluživali parohiju. Svako od njih je uz svoje parohijane bio i sa njima provodio kako se u jednoj molitvi kaže: Godine u kojima videsmo zlo i dane u kojima videsmo dobro. Time je svaki sveštenik, kao pastir dobri bio ne samo deo parohije već i deo muke i radosti koju svaki čovek u svom životu ima. Sveštenik nije mogao da bira parohiju ni parohijane, ali je mogao da odabere da u svakom čoveku vidi Hrista i da svakome od njih kaže „Videh brata svoga videh Boga svog“. U toj ljubavi za svakoga, u ljubavi za onoga koga nije poznavao dok na parohiju nije došao je najveća snaga sveštenika. Zato se neretko kaže: Кada sveštenik dođe na parohiju sa porodicom, oni plaču jer se ne snalaze, ali kada sveštenik odlazi plaču parohijani jer odlazi onaj koji im je ljubav i utehu pružio.
Кruna svake parohije su ljudi bez kojih parohija ne bi postojala.Кao kruna priče o parohiji i o dobroseličkoj crkvi govorićemo o onima bez kojih ni jedna parohija ne može da postoji a to su ljudi koji na parohiji žive. Među njima ima onih koji redovno dolaze u crkvu, ima onih koji se još uvek premišljaju a ima i onih koji ne dolaze. Ipak, svi su pozvani na Liturgiju to jest Efharistijsko sabranje. A reč „efharisto“ u prevodu sa grčkog znači zahvalnost. Dakle, mi dolazimo da se saberemo u zahlanisti Gospodu. Blagodarnost na svemu dobrom i onome što je manje dobro ali je svojevsna poseta Božija je prilika nama da postanemo Crkva. Кako piše u Jevanđelju „Carstvo nebesko unutra je u vama“. Dolazeći u crkvu čovek dobija priliku da i on sam postane crkva. Da je zaista tako imamo potvrdu u tome da postoje mošti svetitelja (mošti su posmrtni ostaci hrišćanina) i to je ono što je Gospod ostavio netruležno. Otuda, kada nam je potrebna uteha ili isceljenje mi obilazimo svetinje i idemo da celivamo mošti sa verom i nadom da će kroz molitve koje je prouzneo svetititelj Gospod i nas da pomiluje. Ali i taj svetitelj, kome se molimo bio je, isto kao i mi, čovek, sa nečije parohije, ovde na zemlji, sa svim svojim mukama, gresima, ali i stremljenjem ka Gospodu. Gospod je Sina Svoga Jedinorodnog dao za nas i od nas ne odustaje zato je važnije pitanje: Da li smo mi odustali od Gospoda? Ma koliko da je teško nemoj da odustaješ od dolaska na Litrugiju jer ko zna, možda se po ko zna koji put ponovi istina iz svetog Jevanđelja u kojoj Gospod kaže „Neka joj je oprošteno jer je veliku ljubav imala“.
Zato dolazite u crkvu, povedite i one koji do sada nisu dolazili jer je to način da i sami postanete Crkva i da tu blagodat koju ste stekli u svetinji podelite sa onima koji u vaš život dođu. Tako mi, naizled obični ljudi, grešni, bolesni, umorni, pod teretom odgovornosti, postajemo svetlost svetu.
Autorka teksta: Aleksandra Mijailović
Izvor: Zlatiborske vesti/Kulturni centar Zlatibor
