U Specijalističkom timu za spasavanje iz ruševina Sektora za vanredne situacije MUP Srbije, pored vatrogasaca spasilaca iz Beograda, Novog Sada, Bora, Valjeva, Niša i Kragujevca, u Turskoj su se posle zemljotresa našla i petorica iz Užica. Među prvima je otišao Raško Smilanjić, vođa smene u užičkom vatrogasnom bataljonu, a tamo je imao zadatak da uspostavi vezu i pripremi uslove da dolazak tima iz Srbije.
– Naš tim je bio raspoređen u Hataju, gde nema objekta koji nije oštećen, gde su razmere katastrofe ogromne. Ono što smo prvo videli je prašina, ruševina, gomile kamenja i gomile nečeg što je nekad bio prelep grad, lepo mesto u blizini Mediteranskog mora, sa fenomenalnom klimom, plodnom zemljom, velikim ravnicima na kojima se gaji voće i povrće, ali čija je podloga na granici dve tektonske ploče – bili su prvi Smiljanićevi utisci po dolasku u Tursku.
Njegov kolega Aleksandar Karadarević kaže da je tim iz Srbije bio potpuno nezavistan što se tiče opreme i svega drugog.
– Svakodnevno smo ulagali ogromne fizičke napore da pronađemo, lociramo i spasemo što više ljudi. Atmosfera je bila haotična, grad je bio bukvalno bio u oblaku prašine i dima, svuda naokalo su se čule sirene hitnih službi, zapomaganje onih koji su tražili svoje najmilije u ruševinama. Radili smo što duže i više samo da bismo još nekome pomogli i spasili život. Nekada smo se delili i u dve ekipe, jedna na terenu, druga odmora, pa tako u krug – priča Karadarević, za koga je takođe najveća sreća bila kada su pronašli živu devojku, što je malo ublažilo sliku ljudi na ulicama koji su ložili vatru da bi se ogrejali, jer preko dana je bilo donekle toplo, a noću se temperatura spuštala i nekoliko stepeni ispod nule.
Prvi utisak iz Turske Milana Sinđića bile su nepregledne kolone vozila koja su se kretala ka mestu nesreće.
– Ta vozila su bila najčešće hitne službe, kako domaće tako i strane, zatim veliki broj šlepera sa humanitarnom pomoći, vozila koja su vukla teretne i radne mašine, a koje su bile neophodne za delovanje većine timova na samom terenu. Tamo na terenu bili smo svesni da svaki sat koji prolazi umanjuje šanse da pronađemo nekog živog. Gde god smo imali neku sumnju da postoji živa osoba, na osnovu uređaja ili stanovništva, trudili smo se da ostanemo tu da pronađemo tu osobu – kaže Milan Sinđić.
Najmlađi član je bio Milan Penezić. On kaže da je tim iz Srbije pomoću spasilačkog psa i opreme za vizuelnu i zvučnu detekciju uspeo da locira još dve žive osobe, koje nisu oni izvukli, već lokalno stanovništvo.
– Non stop je podrhtavalo tlo. Osećali su potresi, nekad jači, nekad blaži. U jednom treutnku smo bili na ruševini kada je bio zemljotres jačine 4,7 ruhtera. Uspeli smo da to prevaziđemo i niko nije bio povređen – kaže Penezić.
I bez obzira na sve, ova ekipa kao iz topa kaže da je ponovo spremna da ide bilo gde samo da pruži pomoć kome je potrebna.
Izvor: Kurir.rs
